http://eldorado.serbianforum.info


FORUM ZA SVE ONE KOJI VOLE DRUZENJE
 
PrijemPortalČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 NAJVEĆE SVETSKE BITKE

Ići dole 
AutorPoruka
JUTARNJA IZMAGLICA
ADMIN
avatar

Broj poruka : 310
Datum upisa : 16.10.2011

PočaljiNaslov: NAJVEĆE SVETSKE BITKE   Pon Feb 20, 2012 1:40 pm

Bitka kod Kurska


Kurska bitka (5. juli - 23. august 1943.) vođena je između sovjetskih i nemačkih snaga tokom leta 1943. godine. To je najveća tenkovska bitka u istoriji ratovanja i najznačajnija saveznička pobeda tokom 1943. godine.

Nemci su, slično kao i prethodne dve godine, za leto na istočnom frontu planirali veliku ofenzivu koja je konačno trebala slomiti Crvenu armiju. No ovaj put su imali daleko manje resursa, pa je obim ofenzive bio još ograničeniji.

Početkom 1943. godine Istočni front se stabilizovao. Jedina tačka fronta koja je odskakala od te stabilizacije bila je izbočina kod mesta Kursk, gde su Sovjetske snage držale poluizolovani džep i namera nemačkih kopnenih snaga (Wehrmacht) bila je da izoluju i potom razbiju taj džep istovremenim udarom sa severa i juga. Tako "poravnati" front bi uštedeo dosta snaga Nemcima za dalji nastavak rata. Ako bi ofanziva dobro krenula, bilo je u planu s juga obuhvatiti Moskvu i naneti odlučujući udarac SSSR-u. Nemci su velike nade polagale u nove tipove tenkova kao što su Panzer VI "Tiger" i Panzer V "Panther".

Ofanziva je planirana da započne tokom maja pod tajnim nazivom Zitadelle (Operation Citadel). Međutim, već je od priprema plan bio osuđen na propast. Sovjetske snage su, posredstvom špijunske mreže u Švajcarskoj (pod tajnim imenom 'Lucy') saznale za planove. Nadalje, Hitler je kontinuirano odgađao ofanzivu dok nova oružja (primarno Panther tenkovi) ne budu spremna da se pridruže u ofanzivi.

Tako je nemačka ofanziva pokrenuta tek 5. jula, do kada su Sovjeti teško utvrdili to područje, pripremivši tri linije odbrane i gurnuvši u džep većinu svoje operativne rezerve.

U bici je s nemačke strane angažovano 50 divizija (od kojih 14 oklopnih i 2 motorizovane) - ukupno oko 800.000 vojnika, 2.700 tenkova i samohodnih topova, 10.000 topova i minobacača, uz podršku oko 2.000 aviona, a sa sovjetske 12 armija (od kojih 2 oklopne). Rusi su imali izvesnu brojčanu nadmoćnost u ljudstvu i naoružanju - 20.000 topova i minobacača, 920 raketnih bacača (kaćuša), 3.600 tenkova, uz podršku 2.400 aviona.

Napad je krenuo istovremenim udarom sa severa pod zapovedništvom Waltera Modela (Grupa armija Centar) i juga pod zapovjedništvom Ericha von Mansteina (Grupa armija Jug). Severni je udar napredovao vrlo slabo, ali je na jugu uspešno probijena sovjetska odbrana.

Međutim, teški otpor, preslabe nemačke snage i česti kvarovi na novoj i neisprobanoj opremi (tenkovi Panzer V Panther) doveli su do usporavanja ofanzive u svega dve sedmice. Kod mesta Prokhorovka, sovjetske snage su lansirale siloviti tenkovski protivudar koji je doveo do golemog sudara tenkova, najvećeg u istoriji. Iako je rezultat bio taktički neodlučan, Sovjeti su sa svojim inferiornijim T-34 tenkovima Nemcima uspeli zadati gubitke koje ovi nisu bili u stanju nadoknaditi. Nemci su nakon toga zastali na dostignutim položajima, ali se vrlo brzo pokazalo kako su toliko iscrpljeni da više nisu u stanju zaustaviti sovjetsku kontraofanzivu, koja je odmah započela, prvo na severu, a mjsec dana kasnije i na jugu.

Istovremeno, zapadni Saveznici su izvršili invaziju na Siciliju što je dovelo do povlačenja nekih jedinica i još daljnjeg usporavanja ofanzive. Nakon što su tako oslabljene, Nemačke snage nisu bile spremne za sovjetski protivudar koji je usledio. Nakon zaustavljanja nemačkog proboja, ruske snage su izvele uspešan i dugo pripreman protivnapad i do 23. avgusta Nemci su poraženi i bačeni daleko od početnih položaja.

Do kraja 1943. godine, Sovjeti su oslobodili veliki dio Ukrajine, uključujući i Kijev početkom novembra. Pobjedom Crvene armije u ovoj bitci, inicijativa na Istočnom frontu prešla je trajno na sovjetsku stranu. Od tada pa sve do kraja rata nemačke jedinice se nalaze u konstantnoj defanzivi.

Nemci su imali oko 60.000 poginulih i oko 150.000 ranjenih vojnika. Stvarni ruski gubici objelodanjeni su tek 1991. i iznosili su oko 80.000 poginulih, uz velik broj ranjenih i nestalih.

Po nekim podacima u bici kod Kurska gubici su sledeći:

SSSR: 607 737 mrtvih/ranjenih, 1500 tenkova, 1000 aviona
Nemci: 200 000 mrtvih/ranjenih, 500 tenkova, 200 aviona

_________________
Život nije samo topla plima.
I kada te nema - treba da te ima
.
Nazad na vrh Ići dole
http://magnolija.serbianforum.info/portal
JUTARNJA IZMAGLICA
ADMIN
avatar

Broj poruka : 310
Datum upisa : 16.10.2011

PočaljiNaslov: Re: NAJVEĆE SVETSKE BITKE   Pon Feb 20, 2012 1:42 pm

Bitka na Somi

Vreme: 1. jul 1916 - 18. novembar 1916
Lokacija: Soma, Pikardija, Francuska
Ishod: Pat pozicija
Sukobljene strane: Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Kanada, Indija, Njufaundlend, Južna Afrika, Novi Zeland, Australija - Nemačka
Gubici: 419.654 Britanija i kolonije + 204.253 Francuska = 623.907 ukupno (od čega 146.431 poginulih ili nestalih), 100 tenkova i 782 RFC uništenih aviona i Nemačka - 465.000 do 600.000 (od čega 164.055 poginulih ili nestalih)

(Bitke na rekama Marni i Somi i na Verdenu, predstavljaju najmasovnije bitke u istoriji ratovanja. Intenzivna dejstva su se odvijala u kontinuitetu vise od godinu dana. Sa obe strane, na frontu je ucestvovalo vise miliona vojnika. Gubici su bili stravicni. )

Najveca bitka Prvog svetskog rata Bitka za Somu imala je vise od milion zaracenih vojnika izbacenih iz stroja.

Britanske i francuske snage su pokusale da se probiju kroz nemacke linije koje su se protezale duz 40 km dugackog fronta koji je isao sjeverno i juzno od reke Some u sjevernoj Francuskoj.

Jedan od ciljeva ove bitke bio je da odvuce njemacke snage iz bitke za Verden ili popusti njihov pritisak (cilj koji je na kraju i bio ispunjen); ali, na kraju su gubici ove bitke premasili gubitke bitke za Verden.

Secanje na bitku se najvise vezuje za njen prvi dan, 1. juli, 1916. godine, u kojem je iz stroja britanske armije izbaceno 57.470 vojnika, od kojih je bilo 19.240 ubijenih ili umrlih od posljedica ranjavanja. Do danas je ovo dan sa najvecim gubicima u istoriji britanske armije.

Iako je u britanskom pamcenju, Bitka na Somi ostala u stravicnom secanju, ona je takodje bila strahovit udarac za nemacku vojsku; jedan oficir je opisao bitku poznatim recima kao "muljeviti grob nemacke kopnene vojske".

Tokom bitke na Somi, britanske snage su naucile puno lekcija o modernom ratovanju, dok su nemacke snage pretrpele nenadoknadive gubitke. Ostala je zapamcena u istoriji ratovanja i po prvoj borbenoj upotrebi tenkova, 15. septembra 1916. godine, od strane Britanaca i Francuza.

Zvanicni britanski istoricar, Sir Dzejms Edmonds, je izjavio da "nije previse tvrditi da su temelji zavrsne pobede na zapadnom frontu postavljeni tokom bitke na Somi godine 1916."

Ove bitke ce biti upamcene i po masovnoj upotrebi bojnih otrova kao borbenog sredstva za unistavanje i onesposobljavanje neprijateljske zive sile. Bojni otrovi su, inace, toksicne ili otrovne materije koje se od tada, iako je njihova upotreba zabranjena, primjenjuju u ratu. Njihova upotreba u ratne svrhe zabranjena Haskom konvencijom iz 1899. godine, ali su je Nemci prekrsili 22. aprila 1915., na frontu u Belgiji kada su upotrebili hlor, koji je kao oblak, nosen vetrom, otrovao oko 15.000 francuskih vojnika, od kojih je 5.000 umrlo. Nesto kasnije, na reci Ipr, upotrebljen je jedan od veoma opasnih bojnih otrova plikavaca, koji je prema mestu prve upotrebe, nazvan iperit.

_________________
Život nije samo topla plima.
I kada te nema - treba da te ima
.
Nazad na vrh Ići dole
http://magnolija.serbianforum.info/portal
JUTARNJA IZMAGLICA
ADMIN
avatar

Broj poruka : 310
Datum upisa : 16.10.2011

PočaljiNaslov: Re: NAJVEĆE SVETSKE BITKE   Pon Feb 20, 2012 1:43 pm

Termopilska bitka

Termopilska bitka (avgust 480. pne.) je bila bitka izmeću saveza grčkih gradova-država i Persijskog carstva.
Daleko brojniji Persijanci su napredovali prema Atini, a Grci su odlučili da ih zadrže u planinskom prolazu Termopile (u prevodu sa grčkog "topla vrata"), da dobiju dovoljno vremena za evakuaciju Atine i da Grci pripreme jaču armiju. Spartanski kralj Leonida je komandovao odbranom. Sa 7.000 vojnika zadržavao je 200.000 Persijanaca. Koristeći povoljan teren, dobru strategiju i dobru obučene vojnike uspevaju da zaustave i izazovu teške gubitke Persijskoj armiji. Osvajanje Termopilskog klanca je dalo Persijancima mogućnost da kontrolišu široke oblasti sve do Korinta, a posebno im je dalo mogućnost napada na Atinu. Iako pobednici Persijanci su pretrpeli gubitak morala zbog teških gubitaka. Ta bitka je deo Grčko-Persijskih ratova.

Pozadina

Godinama se Kserks I, kralj Persije pripremao da nastavi rat protiv Grka. To je bio rat, koji je započeo njegov otac Darije Veliki.
Dopremio je ogromnu vojsku i mornaricu u Malu Aziju 484.pne.. Napravio je most od brodova da se pređe Helespont (Dardanele).
Da bi se suprostavili Persiji formira se savez grčkih gradova-država pod vodstvom Sparte, koja je imala najbolje trenirane i opremljene vojnike u Grčkoj. Znajući ishod bitke unapred,spartanski kralj Leonida je uglavnom odabrao vojnike, koji su već imali unuke. Spartanci su znali da je sudelovanje u toj bici sigurna smrt, jer su Persijanci bili daleko brojniji.
Zbog defanzivnog terena, planinski klanac Termopile (u prevodu sa grčkog "topla vrata") odabran je kao najpogodnije mesto za odbranu. Taj prolaz je bio toliko uzak da se dvoja bojna kola nisu mogla mimoići. S jedne strane je bila planina, a sa druge more.
Duž tog planinskog prolaza bila su troja vrata, a kod centralnih vrata Grci su napravili mali zid, da se brane.
U avgustu 480. pne. 6.000 Grka (od kojih 300 Spartanaca) čekalo je persijsku armiju, koja je bila 30 puta brojnija.


Kad je persijski car Kserks I čuo koliko ga malena armija čeka mislio je da će se Grci sami povući i pričekao je tri dana.
Četvrtog dana je naredio da se prolaz osvoji. Grci su celi prolaz prekrili falanga formacijom, što znači formacijom međusobno prekrivenih štitova iz kojih vire duga koplja. Ta formacija je slična ježu. Persijanci nisu mogli proći kroz tu defanzivnu formaciju. Persijanci su uglavnom bili laganije naoružani sa slabijim oklopima.
Disciplinovani Spartanci su orkestrirano izveli nekoliko puta malo povlačenje sa brzim povratkom u raniju poziciju zadajući tim brzim manevrima ogromne gubitke lako oklopljenim i naoružanim Perzijancima.
Zbog terena Persijanci nisu mogli da opkole Grke, tako da njihov daleko veći broj nije dolazio do izražaja. Herodot je pisao da su persijske strele zaklanjale nebo.
Drugog dana bitke opet su Grci pobili ogroman broj Persijanaca. Zatim je perzijski car Kserks I odlučio da pošalje legendarne "Persijske besmrtnike" (elitna kraljevska garda). Ali ni oni nisu imali dovoljno snage da razbiju grčku formaciju falanksa. I besmrtnici se povlače sa teškim gubicima.
Posle drugog dana bitke, jedan Grk je pobegao kod Persijanaca i odao je poseban prolaz kroz Termopile, koji Persijanci mogu koristiti da bi prošli. Taj posebni prolaz branilo je 1000 Grka, ali nije se očekivalo da bi Persijanci tuda krenuli.
Iznanađeni persijskim napadom Grci su pružili kratak otpor i povuki se u planine. Persijanci tako prođoše kroz prolaz.
Spartanci i Tespanci
Leonida je zaključio da daljnji otpor neće biti plodan, pa 11. avgusta 480. pne. otpušta sve grčke vojnike osim Spartanaca i Tespanaca.
Bitka je bila izuzetno brutalna. Kad se broj branilaca prolaza smanjio povukli su se na malo brdašce u najužem delu prolaza. Tebanci su se predali Persijancima. Nakon što su im polomljene duga koplja Spartanci i Tespanci su nastavili da se bore sa kratkim mačevima (što su oni izuzetno retko radili). Iako su Grci pobili mnoštvo Persijanaca, Leonida je ubijen. Spartanci nastavljaju bitku da obrane njegovo mrtvo telo. Kada su ostali bez mačeva borili su se kao zveri rukama i zubima. Ostalo je zapisano da su se Persijanci smrtno plašili i nenaoružanih Spartanaca. Zadnje Spartance pobiše kišom strela.
Posle bitke
Kserks I je bio ljut jer je izgubio toliko mnogo vojnika. Zbog toga naređuje da se mrtvo Leonidino telo obezglavi i da se telo zabije na krst. Kasapljenje leša je bilo nešto što je i kod Persijanaca smatrano nedozvoljenim, pa se Kserks I kasnije kaje zbog svog postupka. Iako je to bila taktička pobeda za Persijance, to je bio težak udarac za persijsku armiju zbog ogromnih gubitaka od strane samo hiljade Grka. Bitka je značajno digla grčki moral. Pomorska bitka kod Artemizija završila je bez pobednika, iako su se Grci povukli.
Persijanci posle bitke kontrolišu Egejsko more i celu Grčku severno od Atike. Spartanci se pripremaju za obranu Korinta i Peloponeza. Kserks I upada sveteći se u Atinu, čiji stanovnici su uglavnom pobegli na ostrvo Salaminu. U septembru 480. pne. Grci pobeđuju u pomorskoj bici kod Salamine, koja dovodi do naglog Kserksovog povlačenja. Preostala Persijska armija pod Mardonijem poražena je u bici na Plateji.
Na mestu bitke postavljena je ploča u kojoj je urezan epitaf Simonida sa Keja koji je bio savremenik bitke, a koji pominje i Herodot u svojoj istoriji:
Grčki
Ὦ ξεῖν’, ἀγγέλλειν Λακεδαιμονίοις ὅτι τῇδε
κείμεθα, τοῖς κείνων ῥήμασι πειθόμενοι.
Latinski
Dic, hospes, Spartae nos te hic vidisse iacentes
dum sanctis patriae legibus obsequimur
Srpskohrvatski.
Stranče, javi Lakedemonjanima da ovde
ležimo njihovim se zakonima pokoravajući.

Značaj bitke

Termopilska bitka se koristi kao primer u vojnim akademijama kako mala grupa dobro treniranih i dobro vođenih vojnika može da se brani protiv višestruko jačeg protivnika. Važno je napomenuti i značaj terena, da se ta bitka odvijala na otvorenom terenu, Grci bi bili opkoljeni i brzo poraženi. Termopilska bitka se tako koristi kao primer i lekcija značaja povoljnog terena, dobre strategije i dobre obučenosti i discipline.

_________________
Život nije samo topla plima.
I kada te nema - treba da te ima
.
Nazad na vrh Ići dole
http://magnolija.serbianforum.info/portal
JUTARNJA IZMAGLICA
ADMIN
avatar

Broj poruka : 310
Datum upisa : 16.10.2011

PočaljiNaslov: Re: NAJVEĆE SVETSKE BITKE   Pon Feb 20, 2012 1:44 pm

Bitka za Staljingrad
Staljingradska bitka je bila glavna prekretnica u Drugom svetskom ratu, i smatra se najkrvavijom bitkom u ljudskoj istoriji. Bitku su obeležili brutalnost i nebriga za civilne žrtve sa obe strane. Bitka se sastojala iz nemačke opsade južnog ruskog grada Staljingrada (današnji Volgograd), bitke unutar grada, i sovjetske kontra-ofanzive u kojoj su konačno bile zarobljene i uništene nemačke i ostale snage sila Osovine oko grada. Ukupni gubici se procenjuju na između 1 i 2 miliona. Sile Osovine su izgubile oko četvrtine ukupnog ljudstva na istočnom frontu, i nikad se nisu oporavile od ovog poraza. Za Sovjete, koji su izgubili preko milion vojnika i civila za vreme bitke, pobeda kod Staljingrada je značila početak oslobođenja Sovjetskog Saveza, i put ka konačnoj pobedi nad Nacističkom Nemačkom, 1945.

Letnja ofanziva sa kodnim imenom Operacija Plavi (nem. Fall Blau; engl. Case Blue), trebalo je da uključi nemačku 6. i 17. armiju, i 4. i 7. Pancer armiju.
Ipak, Hitler je intervenisao u strateškom planiranju naredivši da se Armijska grupa podeli na dva dela. Armijska grupa Jug (A), pod komandom Eriha fon Manštajna i Evalda fon Klajsta, trebalo je da nastavi sa napredovanjem južno prema Kavkazu po planu. Armijska grupa Jug (B), uključujući Paulusovu 6. armiju i Hotovu 4. Pancer armiju, trebalo je da se kreće ka istoku prema Volgi, i gradu Staljingradu.

Osvajanje Staljingrada je za Hitlera bilo važno iz više razloga. To je bio veliki industrijski grad, lociran na reci Volgi, koja je bila vitalna transportna ruta između Kaspijskog mora i severne Rusije. Njegovo zauzimanje bi obezbedilo levo krilo nemačkih armija prilikom napredovanja ka unutrašnjosti Kavkaza. Konačno, činjenica da je grad nosio ime Hitlerovog arhi-neprijatelja, Josifa Staljina, učinila je osvajanje grada dobrim ideološkim i propagandnim potezom.

Konačno je Armijska grupa Jug, koja je prethodno osvojila Ukrajinu, odabrana da prodre kroz južne ruske stepe u Kavkaz, i zauzme ključna sovjetska naftna polja u Bakuu, Groznom i Majkopu, jer je Hitler bio uveren da bi bez njih nemačke oklopne armije izgubile svoju pokretljivost. Više nije bilo pitanje da li će se rat dobiti, već, pre svega da li uopšte da se nastavlja. Ovakvo Hitlerovo razmišljanje nije nimalo čudno ako se ima na umu činjenica da je od 30 miliona tona sirove nafte, koliko je 1938. g. bilo izvađeno u SSSR-u, skoro tri četvrtine poticalo iz regiona oko Bakua, daljih 16 % iz severnokavkaskih naftonosnih polja oko Majkopa, Groznog i Dagestana, a samo jedna desetina je bila proizvedena u drugim delovima Sovjetskog Saveza. Očigledno je da se Hitler spremao za jedan dugotrajan rat — rat protiv anglo-američkih oružanih snaga iza kojih su stajali skoro neiscrpni resursi.

Početak Operacije Plavi planiran je za kraj maja 1942. Ipak, brojne nemačke i rumunske jedinice koje je trebalo da učestvuju u akciji bile su zauzete opsedanjem Sevastopolja na Krimskom poluostrvu. Odlaganja u okončanju opsade pomerila su i datum početka Operacije Plavi nekoliko puta, jer Sevastopolj nije pao do kraja juna. U međuvremenu je preduzeta manja akcija, uklještenja izbačenih sovjetskih položaja južno od Harkova, što je rezultiralo opkoljavanjem velikih sovjetskih snaga, 22. maja.

Operacija je konačno otpočela, kad je Armijska grupa Jug započela svoj napad u južnoj Rusiji 28. juna, 1942. Nemačka ofanziva je dobro započela. Sovjetske snage su pružale slab otpor u širokim i praznim stepama, i počele su da se povlače ka istoku i u neredu. Nekoliko pokušaja da se formiraju odbrambene linije je propalo, kad su druge nemačke jedinice počele da napreduju oko njih koje su formirale dva velika džepa i uništile ih - prvi severoistočno od Harkova, 2. juna, a drugi oko Milerova u Oblasti Rostov, nedelju kasnije.

Početno napredovanje je bilo toliko uspešno - do 3. jula je samo 6. armija zarobila preko 40.000 sovjetskih vojnika - da je Hitler još jednom intervenisao, i doneo je zloglasnu Direktivu br. 45 kojom je naredio 4. Pancer armiji da se pridruži Armijskoj grupi Jug (A) na jugu. Po Hitlerovom viđenju Sovjeti su već bili potučeni. Naredio je da oba sukcesivno nadolazeća cilja treba istovremeno napasti, podelivši oružane snage na jugu Istočnog fronta. Zapravo, 17. armija, 3. rumunska armija, kao i 1. i 4. oklopna armija sada su bile pridružene Grupi armija "A" pod komandom general-feldmaršala Lista, i trebalo je da, preko Rostova, osvoje Kvakaz. Šifrovani naziv tih operacija nazvan je "Runolist" - Edelvajs (nem. Edelweiss). Ovakav plan uopšte nije predviđao formiranje rezervi. Nemački generalštab je bio svestan rizika, ali je ćutao - general-pukovnik fon Paulus takođe.

Do kraja jula, Nemci su odbacili Sovjete preko reke Don, postavivši odbrambene linije uz pomoć njihovih saveznika, italijanskih, mađarskih i rumunskih armija. Šesta armija je bila na samo nekoliko desetina kilometara od Staljingrada, a 4. Pancer armija je sada bila na južno od nje, okrenuvši se ponovo ka severu da pomogne u osvajanju grada.

Do ovog trenutka sovjetskim komandantima su već bile jasne nemačke namere i u julu su načinjeni planovi da se započne odbrana Staljingrada. Trupama koje su se još kretale ka istoku na frontu ka Nemcima naređeno je da uđu u grad, dok su dodatne jedinice dovedene na dalju stranu Volge. Novoformirana 62. armija pod komandom Vasilija Ivanoviča Čujkova imala je zadatak da brani grad po svaku cenu.

Pomeranjem borbi u grad sve moguće strategije nemačkog Generalštaba su propale. Daleko na istoku, isturena 6. armija, bez dovoljno pokrivanih bokova, bila je uvučena u iscrpljujuće borbe za svaku kuću. Klasičan primer munjevitog rata, koji je imao za cilj prostorni obuhvat, a zatim i razbijanje neprijatelja, nije više delovao. Efektivno dejstvo jurišnih bombardera 4 vazdušne flote pod komandom general-pukovnika fon Rihthofena (nem. von Richthoven) jedva da je bilo moguće, jer se u ubitačnoj uličnoj borbi iz vazduha nisu mogle jasno razaznati linije fronta. Tenkovi su postajali laka meta za protivničku pešadiju. Od 1. septembra, 1942, Sovjeti su mogli da snabdevaju svoje snage samo preko opasnih prelaza preko Volge. Snažno nemačko vazdušno bombardovanje 23. avgusta je ubilo na hiljade civila i pretvorilo grad u ruševine. Osamdeset procenata životnog prostora u gradu je uništeno. Sovjetska 62. armija je formirala odbrambene linije između ruševina, sa uporištima u kućama i fabrikama.

Borbe u gradu su bile žestoke i očajničke. Staljin je naredio streljanje svakog vojnika koji bi se povukao. Slogan je bio "Ni korak nazad!". Za vreme bitke, sovjetske sigurnosne snage su uhapsile i streljale ili poslale 13.000 sopstvenih vojnika u kaznene odrede zbog "kukavičluka". Čak 300.000 je vraćeno u svoje jedinice ili iskorišćeno da dopuni druge jedinice. Nemci su se u međuvremenu trudili da napreduju po svaku cenu, takođe trpeći teške gubitke. Sovjetska pojačanja koja su prebacivana preko Volge sa istočne obale, konstantno su bila pod napadom nemačke artiljerije i avijacije. Po statistici, novopridošli sovjetski vojnik koji bi stigao u grad mogao je da očekuje da će živeti još nekoliko sati. Ogorčene borbe su besnele za svaku ulicu, svaku fabriku, svaku kuću, podrum i stepenište. Nemci koji su ovo neviđeno gradsko ratovanje nazvali "pacovski rat" (nem. Rattenkrieg), gorko su se šalili kako su zauzeli kuhinju, ali se još uvek bore za dnevnu sobu.

Veliki doprinos u odbrani Staljingrada dali su ruski snajperisti koji su vešto birali najpovoljnije položaje u gradskim ruševinama sa kojih su mogli da dejstvuju protiv neprijatelja. Najbolji od svih ruskih snajperista, koji je do 20. novembra 1942. god. ubio 224 neprijateljska vojnika, ostao je zapamćen samo po nadimku "Zikan". Najpoznatiji ruski snajperista, Vasili Zajcev o kome je u Holivudu snimljen film pod nazivom "Neprijatelj pred vratima" (engl. Enemy at the Gates), za vreme bitke za Staljingrad ubio je 149 neprijateljskih vojnika.

Umesto da javi osvajanje grada, fon Paulus je morao da konstatuje da njegova armija od 260.000 ljudi koje treba snabdevati, raspolaže zapravo pešadijskom borbenom moći od 25.000 vojnika. Uprkos višestrukim zahtevima, značajnija pojačanja nije dobio. Bilo mu je dodeljeno samo pet jurišnih pionirskih bataljona sa po 600 ljudi, ne bi li zauzeo poslednje fabrike u idustrijskoj zoni. Posle dva dana borbi i te jedinice su prestale da postoje a fabrike su i dalje držali Sovjeti.

U novembru, nakon tri meseca sporog i krvavog napredovanja, Nemci su konačno izbili na obalu reke presekavši teritoriju pod kontrolom Crvene Armije na dva mala džepa koja su se leđima oslanjala na obalu reke Volge. U tom trenutku Nemci su kontrolisali oko 80 % teritorije razrušenog grada. Položaj branilaca dodatno je otežala pojava leda na Volgi što je privremeno onemogućilo njihovo dalje snabdevanje. Bez obzira na okolnosti, borbe su nastavljene punom žestinom. Brdo Mamajev Kurgan je i dalje ostao glavna meta nemačkih napada i oko njega su se vodile žestoke borbe. Branioci su takođe naročito žestok otpor pružali u fabričkoj hali fabrike traktora Crveni oktobar u kojoj su radnici za sve vreme trajanja borbi proizvodili nove i popravljali oštećene tenkove.

Krajem oktobra i početkom novembra, fon Paulus i njegov načelnik štaba, general-major Artur Šmit, sve češće su dobijali znake neposredno predstojeće sovjetske kontraofanzive, koja bi mogla da dovede 6. armiju u smrtnu opasnost. Na oba krila fronta, i kod susednih italijanskih i rumunskih armija bilo je nebrojeno mnogo znakova jakog sovjetskog borbenog grupisanja, koje bi bile u stanju da svakog trenutka probiju front i kod Stanjingrada opkole Nemce.

Dana 19. novembra, 1942. Crvena armija je započela operaciju "Uran". Napadačke snage pod komandom generala Nikolaja Vatutina su se sastojale iz tri kompletne armije, 1. gardijske, 5. tenkovske i 21. armije, uključujući ukupno 18 pešadijskih divizija, osam tenkovskih brigada, dve motorizovane brigade, šest konjičkih divizija i jednu antitenkovsku brigadu. To u brojkama otprilike glasi ovako: 900 fabrički novih tenkova T-34, 13.500 artiljerijskih oruđa i minobacača, 1.250 raketnih bacača tipa "kaćuša" i 1.100 protivavionskih topova. Vazdušne snage su obuhvatale više od 1.000 aviona. Za blagovremeni transport rezervi Sovjeti su izgradili dodatnih 6 železničkih pruga duplog koloseka ukupne dužine od oko 1.100 kilometara, popravljeno je 1.958 kilometara železničkih pruga i 293 mosta. samo ka pravcu Staljingrada je bilo dopremljeno 142.000 vagona sa trupama i materijalom. Rumuni su čuli pripreme za napad, tražili su pojačanja, ali su bili odbijeni. Brojčano nadjačana, i slabo opremljena 3. rumunska armija, koja je držala severno krilo 6. nemačkoj armiji zdrobljena je posle skoro jednog neverovatnog dana ogorčene odbrane. Sneg je tako gusto padao da 4. vazdušna armija danima nije mogla da dejstvuje.

Dana 20. novembra, druga sovjetska ofanziva započela je južno od Staljingrada, protiv pozicija koje je držala 4. rumunska armija. Armija, sačinjena prvenstveno od konjice razbijena je gotovo trenutno. Sovjetske snage su žurile ka zapadu u manevru uklještenja, i srele su se blizu grada Kalača dva dana kasnije, zapečativši prsten oko Staljingrada. Oko 250.000 nemačkih, rumunskih i italijanskih vojnika, kao i neke hrvatske jedinice i dobrovoljačke pomoćne trupe bile su zarobljene u nastalom džepu, zajedno sa preživelim sovjetskim civilima i nekolicinom hiljada sovjetskih vojnika koje su Nemci zarobili tokom bitke.

Nisu svi nemački vojnici zarobljeni: 50.000 je ostalo izvan džepa.

Fon Paulus je morao da javi nemačkoj Vrhovnoj komandi: "Jake sovjetske snage u napadu protiv zapadne susedne armije sa obe strane Kletskaje i Blinofa su ostvarile duboke prodore (...). Mora se računati sa tim da će Sovjeti nastojati da prošire svoje prodore, posebno sa oklopnim jedinicama. Neizvesno je da li su rumunske snage u stanju da pruže jači otpor." Odgovor Vrhovne komande Vermahta je odmah usledio: "U svakom slučaju, 6. armija mora držati Staljingrad i sadašnji položaj. Mere protiv neprijateljskog proboja su već preduzete. "

Herman Gering je tvrdio da Luftvafe može da snabde 6. armiju "vazdušnim mostom". Misija snabdevanja je propala gotovo odmah. Teško zimsko vreme i jaka sovjetska protivvazdušna odbrana učinila je održavanje vazdušnog mosta gotovo nemogućim.Obruč oko Staljingrada je ostao neprobijen. U isto vreme je nastupio udar oštre ruske zime. Volga se zamrzla, olakšavajući Sovjetima snabdevanje snaga unutar grada. Zarobljeni nemački vojnici su ubrzano ostajali bez goriva za grejanje i medicinskih zaliha, i hiljade njih su počeli da umiru od promrzlina, slabe ishrane i bolesti.

U januaru su Sovjeti započeli drugu ofanzivu, Operaciju Neptun, pokušavajući da se probiju kroz italijansku armiju na Donu, i zauzmu Rostov. Namera im je bila da zarobe ostatak Armijske grupe Jug na Kavkazu, što bi bila potpuna katastrofa za Nemce. Nemci su, ipak, postavili "mobilnu odbranu" u kojoj su male jedinice držale gradove, dok oklopne jedinice ne bi pristigle da pomognu. Iako Sovjeti nisu uspeli da priđu Rostovu, borbe su ipak primorale fon Manštajna da izvuče svoje snage sa Kavkaza i da ponovo stabilizuje liniju fronta na nekih 250 kilometara od grada, što je značilo da je 6. armija definitivno ostavljena na milost i nemilost. Ovo nije rečeno nemačkim trupama u Staljingradu, koje su i dalje verovale da su pojačanja na putu. Neki od Paulusovih oficira su tražili od njega da prekrši Hitlerova naređenja, i pokuša proboj iz Staljingrada. Paulus je bio posvećen vojnik, i pomisao na nepoštovanje naređenja mu se gadila.

8. januara 1943.g. Crvena armija je ponudila prilično časne uslove kapitulacije nemačkim snagama opkoljenim u ruševinama Staljingrada.

Hitler je 30. januara, 1943. unapredio Paulusa u čin Generalfeldmaršala. Kako nijedan nemački oficir ovog ranga nikada nije živ zarobljen, Hitler je pretpostavio da će Paulus nastaviti da se bori, ili oduzeti sebi život. Bilo kako bilo, kada su sovjetski vojnici prišli Paulusovom štabu, on se predao. Ostatak nemačkih snaga u Staljingradu se predao 2. februara 1943 — 91.000 umornih i gladnih Nemaca je zarobljeno. Na radost sovjetskih snaga, i užas Rajha, u zarobljeništvo su pala i 22 generala.
Samo 6.000 od 91.000 nemačkih zarobljenika je preživelo zarobljeništvo i vratilo se kući. Već oslabljeni bolešću, glađu i nedostatkom medicinske nege dok su bili u opsadi, nemački zarobljenici su poslati u radne logore po celom Sovjetskom Savezu, gde je većina od njih umrla od preteranog rada i slabe ishrane. Nekolicina viših oficira je odvedena u Moskvu gde su korišćeni u propagandne svrhe. Neki, uključujući Paulusa, su potpisali anti-hitlerovske izjave u svrhu njihovog objavljivanja nemačkim vojnicima. General Valter fon Sejdlic Kurcbah je ponudio da oformi anti-hitlerovsku armiju od preživelih iz Staljingrada, ali Sovjeti nisu prihvatili ovu ponudu. Tek se 1955. nekolicina preživelih zarobljenika vratila u otadžbinu.

Zbog heroizma sovjetskih branilaca Staljingrada, gradu je dodeljena titula Grad heroj, 1945. Posle rata, tokom šezdesetih godina, podignut je kolosalni spomenik, "Majci Rusiji" na brdu Mamajev Kurganu. Statua je deo memorijalnog kompleksa koji uključuje srušene zidove, namerno ostavljene u stanju zatečenom posle bitke. I danas mogu da se posete žitni lift i Pavlovljeva kuća, stambena zgrada čiji su branioci izdržali dva meseca dok nisu stigla pojačanja. I danas mogu da se vide kosti i zarđali metal na Mamajev Kurganu, simbolu, kako ljudske patnje tokom bitke, tako i uspešnog iako skupo plaćenog otpora nemačkoj invaziji.

_________________
Život nije samo topla plima.
I kada te nema - treba da te ima
.
Nazad na vrh Ići dole
http://magnolija.serbianforum.info/portal
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: NAJVEĆE SVETSKE BITKE   

Nazad na vrh Ići dole
 
NAJVEĆE SVETSKE BITKE
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
 :: NAUKA :: ISTORIJA-
Skoči na: