Pablo Neruda

Pablo Neruda
1904.-1973.

Rođen je 12. jula 1904. godine u gradu Peral u Čileu kao Rikardo Neftali Rejes (Ricardo Neftali Reyes). Počeo je da piše veoma rano. U 19-toj godini (1923). objavljuje svoju prvu knjigu poezije „Crepusculario“, a već u 20-toj i drugu pod nazivom „Dvadeset poema o ljubavi i jedna pesma bez nade“. Studirao je francuski jezik i pedagogiju. Španski građanski rat i smrt svoga prijatelja Federika Garsije Lorke na njega ostavlja neizbrisiv trag. Priključuje se revolucionarnom pokretu i tada piše pesme sa revolucionarno-socijalnom tematikom. 1927. – 1935. radi pri Čileanskom konzulatu. Od 1939. do 1940. godine je konzul u Parizu, a nakon toga u Meksiku do 1943. godine. Vraća se u rodni Čile 1945. godine i postaje senator. Zbog neslaganja sa tadašnjim predsednikom Čilea biva progonjen. Uspeva da pobegne u Evropu, gde je boravio u raznim zemljama. U Čile se vraća 1952. godine gde živi do svoje smrti 23. septembra 1973. Objavio je još desetak knjiga poezije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1971. godine

Пабло Неруда (12. јул 1904 — 23. септембар 1973) је био чилеански књижевник и добитник Нобелове награде за књижевност. Свој литерарни псеудоним Неруда који је касније прихватио као лично име одводио је од имена чешког песника и писца Јан Неруде.

Биографија

Рођен је 12. јула 1904. године у граду Перал у Чилеу kao Рикардо Нефтали Рејес (Ricardo Neftali Reyes). Почео је да пише веома рано. У 19-тој години (1923). објављује своју прву књигу поезије „Crepusculario“, а већ у 20-тој и другу под називом „Двадесет поема о љубави и једна песма без наде“.

Студирао је француски језик и педагогију. Шпански грађански рат и смрт свога пријатеља Федерика Гарсије Лорке на њега оставља неизбрисив траг. Прикључује се револуционарном покрету и тада пише песме са револуционарно-социјалном тематиком.

1927 — 1935. ради при Чилеанском конзулату. Од 1939. до 1940. године је конзул у Паризу, а након тога у Мексику до 1943. године. Враћа се у родни Чиле 1945. године и постаје сенатор. Због неслагања са тадашњим председником Чилеа бива прогоњен. Успева да побегне у Европу, где је боравио у разним земљама. У Чиле се враћа 1952. године где живи до своје смрти 23. септембра 1973.

Објавио је још десетак књига поезије. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1971.

Divno je, ljubavi, znati

Divno je, ljubavi, znati da si ovdje u noći,
nevidljiva u svom snu i ozbiljno osamljena
dok rasplićem svoje brige
kao mreže zapletene.

Odsutno, tvoje srce plovi snovima,
ali tijelo ti diše tako napušteno,
tražeći me uzalud, dopunjujući moja san
kao biljka što se udvostručuje u sjeni.

Uspravna, bit ćeš druga što će živjeti sutra,
ali od onih granica izgubljenih noći,
od ovog biti i ne biti u kojem se nalazimo

nešto ostaje i vodi nad svjetlu života
kao da je pečat sjene obilježio
vatrom svoja tajnovite stvorenja

Ne budi daleko od mene

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i čekat ću te na nekoj stanici
kad negde daleko usnu valovi.
Nemoj otići ni samo jedan čas, jer tada,
u tom času, spoje se kapi nesanice
i možda će sav dim što traži svoju kuću
doći da ubije i moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje veđe u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otići ćeš tako daleko
da ću obići zemlju ispitujući
hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

Ništa mi nisi dala

Ništa mi dala nisi i zbog tebe ruže
Mog života gube listove beznađa,
Jer vidiš iste stvari koje gledam,
Zemlju, i nebo što se nad nama rađa,

Jer mreža tvojih nerava i vena
Sto održava tebe i lepotu tvoju
Sigurno zadrhti od poljupca čistog,
Sunčevog što pada i na usnu moju.

Ženo, ništa mi dala nisi, pa ipak
Kroz tvoje biće osećam zemaljske stvari;
Radostan sam što mogu da gledam zemlju
Gde srce tvoje odmara i tuku mu damari.

Zalud mi moja osećanja brane
- cvetovi nežni što se vetru smeše-
Jer naslućujem pticu u letu
što čežnju tvoju plavetnilom posu.

Pa ipak, ništa mi nisi dala,
Tvoja mladost ne cveta za mene,
S osmeha tvog bakarnog vodopada
Neće se napojiti moja žedna stada.

Nafora koju ne okusiše tvoje usne,
Poklonik ljubljenog koji će te zvati
Izaći ću na put s ljubavlju mojom u ruci
Kao sa čašom meda za onog koga ćeš zavoleti.

Već vidiš, noć zvezdana, pesma i pehar
Iz kojeg ispijaš vodu koju pijem,
Živim u tvom životu i ti u mome živiš,
Ništa mi nisi dala a, ipak, sve ti dugujem….

Mome su srcu dovoljne

Mome su srcu dovoljne tvoje grudi,
i krila moja za tvoju slobodu
Iz mojih usta poletjet će u nebo
ono što je spavalo u tvojoj duši

U tebi je varka svakoga dana,
stižeš ko rosa na cvijetne krunice,
potkopavaš obzorje svojom odsutnošću,
poput vala bježeći neprestano

Rekao sam da si pjevala u vjetru,
kao što pjevaju pinije i jarboli,
ti si kao oni, visoka i šutljiva
i često tužna kao putovanje

Utočište, kao stari put,
nastanjuju te jeke i glasovi čežnje,
budim se i ponekad, sele i bježe
ptice što su spavale u tvojoj duši

Noćas bih mogao napisati stihove

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Napisati, na primer:
“Noć je posuta zvezdama,
Trepere modre zvezde u daljini.
Noćni vetar kruži nebom i peva.”

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Voleo sam je,
a ponekad je ona i mene volela.

U nočima kao ova bila je u mom naručju.
Ljubih je, koliko puta,
ispod beskrajnog neba.

Volela me, a ponekad i ja sam je voleo.
Kako da ne volim njene
Velike nepomične oči.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Misliti da je nemam,
osečati da sam je izgubio.

Slušati noć beskrajnu,
još mnogo dužu bez nje.
I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.

Nije važno što je moja ljubav ne sačuva.
Noć je posuta zvezdama i ona nije uza me.
To je sve. U daljini neko peva. U daljini.

Duša je moja nesrećna što ju je izgubila
Kao da je želi približiti moj pogled je traži.
Srce je moje traži, a ona nije uza me.

Ista noć u belo odeva ista stabla.
Ni mi, od nekada, nismo više isti.
Više je ne volim, sigurno,
ali koliko sam voleo!

Moj glas je tražio vetar da takne njeno uvo.

Drugome. Pripašće drugome.
Ko pre mojih poljubaca.
Njen glas i jasno telo. Njene beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista,
no možda je ipak volim?
Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug!

I jer sam je u noćima poput ove
držao u naručju,
duša je moja nesrećna što ju je izgubila.

Iako je to poslednja bol koju mi zadaje
i poslednji stihovi koje za nju pišem.

Zabranjeno je

Pablo Neruda

Zabranjeno je da se place bez ucenja,
da se ikad probudi bez znanja sta raditi dog dana,
da se plasi sopstvenih secanja.
Nije Zabranjeno je da se smeje problemima,
da se bori za ono sto zelite,
da se ne preda zbog straha da se snovi nece ispuniti.
Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokusati da se razume sve sto ste zajedno doziveli, da ih zovete samo kada vam trebaju.
Zabranjeno ne biti ono sto jeste medju svima,
da se pretvarate ispred ljudi do kojih vam nije stalo,
izigravati klovna da bi vas se setili, i zaboraviti sve do kojih vam je stalo.
Zabranjeno je raditi sve za sebe i biti u strahu od zivota i posledica i ne ziveti svaki dan kao da je zadnji uzdah.
Zabranjeno je da vam nedostaje neko bez osmeha, da zaboravite njihove oci, njihov osmeh, samo zato sto njihovi putevi nisu u okviru vasih i da zato mislite da njihovi zivoti nisu vredni koliko i vasi, i da znate da svako ima njihov put i uspeh.
Zabranjeno je da pravite sopstvenu pricu, da nemate vremena za one koji vas trebaju, da razumete sta zivot daje i sta uzima.
Zabranjeno je da se ne trazi sreca, da se ne zivi zivot sa pozitivnim pristupom i da se nemisli da cemo biti bolji, i

zabranjeno je ne misliti da bi ovaj svet bez tebe bio bolji...

AKO ME ZABORAVIŠ Pablo Neruda



Hoću da znam
jednu stvar.



Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve sto postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.



E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.



Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.



Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.



Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

TIJELO ŽENE

Cuerpo de mujer, blancas colinas, muslos blancos ...
(Pablo Neruda)

Tijelo žene, skrovito čudo nepoznato u tebi,
ima li veće nježnosti nego što je moja
dok spavaš ljupka u sjeni svoje svjetlosti?

Silazeći u tebe kao u ponornicu
ponavljam imena cvijeća da bih te objasnio:
perunija, azaleja, robinija hispida.

Dok spavaš ti se igraš, rijeko u koju uranjam
svoje ruke, rastužena i vječna,
sa svojim šljunkom od sedefa i spaljene mahovine.

Na tebi sve prepoznajem i svemu se čudim:
tu je ponor iz koga dolazim i kome se vraćam,
i slana me žeđ obilazi dok umireš, slatka patnjo.

Evo koliko te tražim: kao jeka svoj glas,
kao glas svoju jeku sto ne prestaje
i gori u mojoj krvi, u mojoj glavi bez svjetla.

Evo koliko te želim: kao pusta površina vode
svoj vir da je uznemiri i da sustane tamo
gdje sve počinje, i odakle smrt ne silazi.

Ima li ljepše od tvoje kovine,
od tvog voća koje se nudi? Ja sam brod
što tone i što se ljulja između tvojih obala.

Evo te, pobijeđene i gole, ali tko će proći
ispod slavoluka sa vijencem gorka lovora?
U tvom snu i ja sam izgubljen zauvijek.

Zagledan u beskrajne prostore otvaram
dio po dio tvog tijela što se ne razlikuje više
od mene u meni, jednako i jednako samo.

Tu je i nevidljiva pjesma koja preobražava
sva tvoja čuda u jedno, uzdrhtalo na kiši,
i prokleto nebo što ranjava plače iza tvojih vjeđa

Pokrivaju nas godine kao sitna kisa,
vrijeme je beskrajno i jalovo,
pero soli dira tvoje lice
i kapi su izgrizle moju odecu:
ne razlikuju vrijeme u mojim rukama
ili let narance u tvojima:
snijegom i motikom probija zivot:
tvoj zivot koji je zivot moj.
Moj zivot koji ti dadoh puni se
godinama, kao volumen nekog grozda.
Vratit ce se grozdje zemlji.
A tamo dolje vrijeme ce i dalje postojati
i nadati se i padat ce kisa na prah
zeljno da izbrise i samu odsutnost.




Pamtim kakva si bila one posljednje jeseni.Bila si siva kapa i mir u srcu skrusen. Plamenovi sutona u tvom se oku borili i lisce je padalo u vodu tvoje duse.

Poput kakva brsljana uz moje ruke pripita, lisce je sabiralo tvoj glas tih i skrusen. Krijes zaprepascenja u kom je zedj mi gorjela. Umilan plavi zumbul savijen vrh moje duse.

Osjecam, oci ti putuju i jesen je daleko: Siva kapa, pticji glas i srce kuce prema kojoj su se selile moje duboke ceznje i gdje sam slao poljupce vesele ko zar i vruce.

Nebo s nekog broda. Polje sa bregova. Spomen na te je svjetlo, dim i mir jezera skrusen.Tamo za ocima tvojim sutoni su izgarali.Suho jesensko lisce kovitlalo usred tvoje duse.



Oda srećnom danu

Ovog puta me pustite da budem srećan,
Ništa se nije desilo nikom,
Sve što se dešava to je da sam srećan
Sa sve četiri strane srca,
Kad hodam, spavam ili pišem.
Šta da radim, srećan sam.
Bezbrojniji sam od paše na livadama,
Osećam kožu kao cerovu koru
I dole nadu, gore ptice,
More kao kopču na svome pojasu,
Od hleba i kamena stvorenu zemlju,
Vazduh raspevan kao gitara.

Ti, pokraj mene u pesku, pesak si,
Pevaš i pesma si,
Svet je danas moja duša,
Pesma i pesak,
Svet su danas moja usta,
Pusti me da u tvojim usnama
I u pesku budem srećan,
Srećan što dišem i što ti dišeš,
Srećan što dodirujem tvoje koleno
I tad mi se čini da sam dotak’o
Azurnu kožu neba i njenu svežinu.

Danas me pustite samog da budem srećan,
Sa svima ili bez ikog,
Srećan sa pašom i peskom,
Srećan sa vazduhom i zemljom,
Srećan sa tobom,
Sa tvojim usnama srećan.

:
Izgubili smo i taj suton
niko nas nocas nije vidio spojenih ruku
dok je modra noc padala na zemlju.

Vidio sam sa svog prozora
svecanost zalaska na dalekim bregovima.

Ponekad bi se kao novcic
uzario komadic sunca u mojim rukama.

Sjecah te se duse stegnute
i po toj tuzi ti me poznajes.

Gdje si tada bila?
S kojim ljudima?
Koje si rijeci govorila?
Zasto mi sva ta ljubav dolazi odjednom
kada sam i znam da si daleko?

Paka je knjiga koja se uvece uzima
i kao ranjeni pas moj plast se uz noge vuce.

Uvijek,uvijek ti odlazis uvece
tamo gdje sumrak juri brisuci statue.

XIV

Igras se svakog dana svetloscu svemira.
Posetiteljice nezna, stizes u cvetu i vodi.
Vise si nego ta bela glava koju stezem
rukama, poput grozda, svakog dana.

Nikome nisi slicna otkako te volim.
Dopusti da te prostrem izmedju zutih venaca.
Ko pise tvoje ime slovima od dima izmedju
juznih zvezda?
Ah, pusti me da se setim kakva si bila tada
kada jos nisi postojala.

Odjednom vetar urla i udara o moj zatvoren prozor.
Nebo je mreza skamenjena od senovitih riba.
Ovde zamiru svi vetrovi, svi.
I svlaci se kisa.
Ptice bezeci prolaze.
Vetar. Vetar.
Mogu se boriti samo protiv ljudske snage.
Nevreme skuplja tamno lisce
i odvezuje sve barke vezane nocas o nebo.

Ti si ovde. Ah ti ne bezis.
Odgovaraces mi sve do poslednjeg krika.
Privi se uza me, kao da se plasis.
Ipak ti ponekad cudna sena dira oci.

Sada i sada, malena, donosis mi kozju krv
i grudi su ti mirisne kao i ona.

Dok vetar juri ubijajuce leptire
ljubim te i moja radost grize ti usta od sljive.
Mora da te bolelo da se na me priviknes,
na dusu mi divlju i samotnu,
na ime od koga svi beze.
Toliko smo puta videli zvijezdu kako gori
ljubeci nam oci i sumrak sto se nad nama gubi
u lepezi sto se vrti.

Milujuci te kisile su na te moje reci.
Odavno voleh tvoje telo od osuncana sedefa.
Cak verujem da si vladarica svemira.
Donecu ti copihue, radosno cvece s planina,
tamne lesnike i sumske kosare celova.

Hteo bih s tobom uciniti sto prolece cini sa tres